PODIJELI

Антисрпска хистерија у Црној Гори достиже свој врхунац у сусрет стогодишњици од Подгоричке скупштине и уједињења са Србијом (26. новембар 1918.), као и стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца (1.децембар 1918.). Прво је Влада припремила Предлог измјена и допуна закона о државним симболима, којим се уводи обавеза устајања на химну свуда и на сваком мјесту. У супротном плаћаће се казна од 300 до 2.000 евра. Приде је Предсједник Владе позвао грађане Црне Горе да шпијају једни друге и пријављују надлежним органима оне који не устану на химну. За разлику од окупатора који су за то одређивали један дан у недељи господин Марковић тражи будност сваког дана у години.

Окуражена понашањем Васељенског патријарха Вартоломеја који је одлучио да да аутокефалност расколницима у Украјинској православној цркви, Влада припрема удар на СПЦ у Црној Гори преко Закона о слободи и вјероисповјести. Закон  је једном повучен из процедуре, након што га ни Венецијанска комисија није подржала, што је Влада, разумије се, сакрила од јавности. У исто вријеме пријети се рушењем цркве Свете Тројице на Румији, коју господин Марковић беспризорно назива лименим објектом. Из арсенала антисрпске хистерије у Црној Гори да поменемо: дискриминацију Срба приликом запошљавања, прогон српског језика и ћирилице, српске културе и традиције. Признање лажне државе Косово и гласање за њен пријем у УНЕСКО и Интерпол остаће тамне мрље на образу црногорског режима.

Никад више 1918. одјекује Црном Гором из уста Предсједника Владе и Предсједника државе, који уједињење Црне Горе и Србије проглашавају анексијом Црне Горе, а српску војску проглашавају окупаторима. Следствено томе, посланици Подгоричке скупштине су, по Милу Ђукановићу издајници Црне Горе. У духу новог „патриотизма“ у Пљевљима је забрањена Свечана академија поводом Свете Петке – дана ослобођења Пљеваља 1912. и 1918. године и стогодишњице одржавања Подгоричке скупштине. У Будви, Херцег Новом и Котору такве манифестације нису могли да забране пошто у поменутим општинама локалну власт држи опозиција. Исто као што не могу забранити централну манифестацију која ће бити одржана у Подгорици, у крипти храма Христовог васкрсења.

И док читава Европа слави Дан побједе у Првом свјетском рату, Црна Гора је једина држава која није званично прославила тај датум. Није ни чудо, јер док је српска војска у јануару 1916. одступала преко Албаније, црногорска влада је потписала капитулацију, а краљ Никола је побјегао из земље. Био је то логичан резултат његове политике у току рата која је била дволична, јер је читаво вријеме кокетирао са Аустроугарском. Због тога је једног сина оставио у окупираној Црној Гори, а друга двојица су шетала од Беча до Берлина. Велики епски бард Радован Бећировић је његово понашање опјевао на следећи начин: „А краљ Никола изнемогли старац, не зна куд ће и на који правац“.

Ових дана је  у Скупштину Црне Горе достављен Предлог резолуције о Подгоричкој скупштини у коме се потенцира њена нелегалност, што је формално правни основ за ништавност свих њених одлука. Даље се тврди да одлуке Подгоричке скупштине нису биле израз воље народа у Црној Гори, већ инструмент којим је извршен преврат у међународно признатој држави, чланици Антанте и побједници у Великом рату. Притом се напомиње да је одлукама Подгоричке скупштине извршена насилна детронизација краља Николе и династије Петровић Његош, те насилно укидање аутокефалности црногорске цркве.

И у предлогу ове резолуције Црна Гора се третира као земља чуда. Није јасно како држава која је капитулирала у јануара 1916. може бити побједница 1918. године? Умјесто што се режим бави поништавањем одлука Подгоричке скупштине, боље би било да, ако је то икако могуће пониште акт о капитулацији, јединој у дугој историји Црне Горе. Са друге стране, како то да су одлуке Подгоричке скупштине нелегалне, јер није испоштован Устав из 1905. године, а легалне су одлуке ЗАВНО Црне Горе и Боке и АВНОЈ-а, и на који су Устав оне биле наслоњене.

Нема никакве сумње да су одлуке Подгоричке скупштине биле израз политичке воље народа у Црној Гори 1918. године. Није случајно да су француске и српске трупе приликом уласка у Црну Гору дочекиване са усхићењем и скандирањем краљу Петру I Ослободиоцу и регенту Александру. Уосталом, у српској војсци било је на хиљаде добровољаца из Црне Горе и Боке. А то што одлуке Подгоричке скупштине нису биле у складу са Уставом краљевине Црне Горе из 1905. године и није велики гријех. Обично се сваки Устав у уставној теорији дефинише као израз политичке воље владајуће већине у одређеној држави. Нема никакве сумње да Устав из 1905. године, који је краљ Никола октроисао својим поданицима то није био.

Доказ за ову тврдњу је Извјештај интернационалне комисије, под предсједништвом генерала Франш Д’ Епереа о стању у Црној Гори 1919. године, која је констатовала следеће:

– Да су трупе у Црној Гори југословенске, а не српске; да њихов број у цијелој земљи не прелази 500 и да се оне нијесу мијешале у изборе.

-Да су избори били слободни, јер 500 војника југословенских није могло своју вољу натурити десетинама хиљада наоружаних Црногораца.

-Да су избори извршени слободније него они који су се практиковали за вријеме владавине бив. краља Николе.

-Да су сви Црногорци за Јединство са Србијом, и не желе повратак рас-краља Николе, којега држе за издајника земље.

-Да је побуна проузрокована од неколико агената бив. краља, а који потпомогнути агентима талијанским, могли су обманути неке необавијештене личности.

-Да ред влада у земљи: да ће кривци бити суђени од редовних судија.

-Ми смо захтијевали, да одбјегли побуњеници у Санђовани Ди Медуа и у Котор, међу Италијане, буду предати ђенералу француском Венелу, и да одговарају за рушење телеграфских жица и пљачку војничких намирница. Број затворених личности пење се од прилике на једну стотину. Сви сељаци пуштени су на слободу – Подгорица, 8. фебруар 1919. – Потписи“.

Таман као и данас и тада је Запад својим печатом овјеравао шта је демократско и израз народне воље у одређеној држави. О односу сила побједница у Првом свјетском рату према Црној Гори и краљу Николи, свакако је допринијело његово неискрено понашање у току рата. Но то  му није сметало да из избјеглиштва у Француској упути званичан меморандум савезницима у коме је тражио да обновљеној Црној Гори припадне: „Скадар са околином, дио Босне до Романије, Херцеговина са Мостаром, обала Неретве са Дубровником, Бока Которска, Метохија…“ И све то тражи „изнемогли старац“ чија је Влада потписала капитулацију, без војске и било каквих инструмената државне силе. Ово је најбољи доказ шта је краља Николу интересовало у Великом рату. Оно што је прижељкиво краљ Никола реализовао је његов унук краљ Александар Карађорђевић када је у оквиру краљевине Југославије формирао Зетску бановину која је обухватала све поменуте крајеве. То је још један доказ да није била намјера краља Александра да избрише Црну Гору са мапе Европе. Уосталом само четири дана након одлуке Подгоричке скупштине о уједињењу са Србијом и Србија је нестала кад је формирана краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Александар је вјеровао да је тиме остварио вјековни сан јужних Словена, нажалост историја то није потврдила.

А о стварним жртвама Србије и њеном доприносу побједи сила Антанте у Првом свјетском рату најбоље говори реченица коју је на мировној конференцији у Версају 1919. године изговорио предсједник француске владе Жорж Клеменсо: „Морам, пре него што сиђем са овог подијума, да изразим велико жаљење што с политичке позорнице света нестаје једно велико историјско име а то је Србија. Ова реченица није последица неке посебне љубави Француза према Србији, већ признање за њен допринос побједи у рату, јер је у ту побједу узидала 28 % сопственог становништва.

Зар референдум из 1992. године, који је организовао Ђукановићев ДПС није потврда одлука Подгоричке скупштине из 1918. године, и то без присуства србијанских трупа. Коначно, зар су потписници Предлога резолуције о Подгоричкој скупштини заборавили да није испоштован Устав СРЈ (познатији као Жабљачки) приликом организације фамозног референдума из 2006. године. Подсјећамо да су Американци у његове демократске темеље уградили 55 милиона долара, и да су у току референдумске кампање њиховим парама финансирани објекти на граничном прелазу Ранче. Само су се наивни могли надати да се може побједити на референдуму који организује Мило Ђукановић и његова власт, уз подршку Запада, који је и овога пута одлучио шта је демократско и израз народне воље.

То што овога пута одлука западних центара није кореспондирала са већинским расположењем народа најмањи је проблем за оне у чијим су рукама сила и новац. Оно што очекујемо и тражимо од актуелне власти је тако мало. Ако су нам деградирали садашњост и уништили будућност не даје им право да мијењају прошлост. Уосталом свака је сила за времена.

У Пљевљима, 26.11.2018.год                                  

 ПОКРЕТ ЗА ПЉЕВЉА

Komentariši