Пише: Бранко Бановић
Текст који сам тада читао на „ПВ Порталу“ започињао је освртом на завршницу утакмице једног од школских турнира у малом фудбалу у Београду. Како име аутора није стајало изнад текста, већ након првих неколико ријечи јавила ми се жеља да провјерим одавно изграђено увјерење – да текстове Војкана Бојовића могу непогрешиво препознати у мору других. И заиста, убрзо се показало да је поменута утакмица била само повод за сјећања на дјечачка такмичења у Пљевљима педесетих година, на гимназијско ривалство „Есперанце“ и „Урнебеса“ из шездесетих, као и на низ личних реминисценција о аматерском и професионалном спорту у завичају.
На позив Лазе Шећеровића једном смо били гости на прослави Светог Ђорђа, крсног имена породице Шећеровић. На повратку ме је Војкан замолио да успорим уз коментар: „Знаш ли ти колико ја имам година?“ Просто, никада га нисам могао сагледати у складу са његовим стварним годинама – чак нас је и Лаза те вечери ословљавао са „момци“. Војкан је био особен хроничар духа Пљеваља, чији су текстови носили енергију младића, неријетко и дјечака.
Социолог Роберт Парк сматрао је да градови нису само физичке структуре, већ стање духа обликовано обичајима, традицијама и искуством генерација које у њима живе. Управо је настојање да ухвати и сачува такав дух Пљеваља Војкана учинило аутентичним ствараоцем. Мало је оних који су с толиком страшћу трагали за идентитетом сваке особе на старим фотографијама града, брижљиво чували периодику и одржавали везе са изданцима старих пљеваљских породица. Знао је породичне родослове људи о којима је писао, готово фотографски памтио ко се купао на црном, бијелом, мушком, женском или музиканском виру, познавао саставе дјечачких тимова из готово сваке махале из времена када се фудбал „на мале“ играо крпењачама, пратио каријере пљеваљских спортиста и искрено се радовао њиховим успјесима, као и успјесима свих Пљевљака.
Посебно значајан допринос познавању историје Пљеваља дао је својим књигама „Пљеваљско занатство“ (Београд: Етнографски музеј, 2004), „Српско певачко друштво Братство“, Пљевља (1889–2009) (у коауторству са Милићем Ф. Петровићем и Миланом Кнежевићем) (Београд: П. Грдинић, 2010), „Црква Свете Петке у Пљевљима“ (Пљевља : Српска православна црквена општина, 1999), као и поглављем о спорту у капиталној књизи „Историја Пљеваља“ (Пљевља: Општина Пљевља, 2009). Историји професионалног и аматерског спорта у Пљевљима дао је богат и садржајан прилог књигама „Фудбал у Пљевљима“ (1997) и „Моја кошарка“ (2011). У свим овим књигама на себи својствен начин настојао је да ухвати и евоцира дух који су Пљевља и Пљевљаци носили кроз различите периоде. Тај дух, по мом суду, још увјерљивије је изразио у карактеристичним прилозима објављеним у књигама „О Пљевљима и Пљевљацима у Београду“ (у коауторству са Сашом Старчевићем) (1995), „Девојка из мога града“ (2006), „Пљевља у сновима и стварности“ (2007), као и у текстовима које је објављивао у Пљеваљским новинама, другим штампаним издањима, а у новије вријеме и на пљеваљским електронским порталима.
На основу скоро тридесет година праћења Војкановог стваралаштва и разговора које смо водили о Пљевљима, желим да укажем на кључне тематске цјелине у којима је до пуног изражаја долазила његова истраживачка страст и стваралачка енергија.
Једна цјелина односила се на живот старих српских градских породица које су у Пљевљима живјеле крајем деветнаестог и у првој половини двадесетог вијека. Пажљиво је документовао два паралелна процеса. Први се односио на културни трансфер, односно настојања да се у Пљевљима успоставе културни обрасци карактеристични за Београд. Други је указивао на снажну гравитациону моћ Београда и његову способност да у свој друштвени амбијент уклопи људе различитих културних позадина. Православне породице у старим Пљевљима готово без изузетка биле су усмјерене ка Београду, а све више Пљевљака своју судбину и животне путеве везивало је за овај град. Ова интересовања нису била ограничена на период између два свјетска рата – судбине и каријере Пљевљака и њихових породица у Београду пратио је и у савременом контексту.
Друга тематска цјелина, у којој је оставио аутентичан траг, односила се на начин на који је писао о људима који су у различитим периодима обиљежили живот Пљеваља. Његови текстови нису имали за циљ само реконструкцију њихових биографија, већ прије свега подсјећање на вриједност њиховог дјела и потребу да их заједница достојно памти. Настајали су из увјерења да је колективно сјећање темељ идентитета града. Писао је о знаменитим личностима као што су Војо Ђенисијевић, академик Урош Ружичић, патријарх Петар Росић Варнава, врховни муфтија Мехмед Зекеријах, Милка Бајић Подерегин, Милош Тошић и бројни други Пљевљаци и Пљевљанке који су славу града проносили широм свијета. Једнаку пажњу посвећивао је и локалним учитељима, професорима, представницима свештенства, спортистима, као и људима који су поштеним и аутентичним животом стицали углед међу Пљевљацима. Као да је желио да поручи да заједница не може опстати без свијести о властитим узорима и вриједностима. И заиста, борба против девастације скоро да и нема смисао, ако и сами не знамо шта је то што желимо да сачувамо.
Није се мирио са тим да сјећање на Драгицу Шећеровић изблиједи без ширег знања о њеној улози у заштити Пљевљака у турбулентном ратном периоду, нити да се заборави значај доктора Сава Димитријевића. Када би се заинтересовао за одређену личност, интервјуисао је све који су могли пружити било какву информацију о њиховим животима. Од потомака је прибављао фотографије и документа, настојећи да што потпуније освијетли њихове животне путеве. Захваљујући његовој енергији, непосредности и топлини у комуникацији, прикупљена је грађа која је трајно обогатила сазнања о завичајној прошлости.
Трећа, мени можда и најближа тематска цјелина односила се на евоцирање дјетињства и одрастања у Пљевљима. Волио је да каже да је „одрастао између цркве и џамије“, јер се кућа Бојовића налазила управо између Цркве Свете Петке и Хусеин-пашине џамије. Та чињеница снажно је обиљежила његова сјећања на дјетињство и младост. Није ријеч о савременим концептима мултикултурализма који наглашавају различите идентитете и потребу њиховог уважавања. То је била свакодневица у којој је свијест о културним разликама била готово непримјетна, дио природног градског живота. Дух таквих Пљеваља ријетко је гдје тако увјерљиво приказан као у његовим текстовима о дјетињству и младости. У тим записима набрајао је другаре са којима је играо фудбал, кошарку или дијелио свакодневицу, а сваки надимак који је спомињао носио је посебну топлину. Као да је горио од жеље да их поново окупи – да заједно одиграју још један баскет или фудбал „на мале“, или да опет оду на купање. Са истом енергијом и поносом писао је о пријатељству Варнаве Росића, патријарха Српске православне цркве, и Мехмеда Зекеријаха, врховног муфтије у Србији.
Његови осврти на аматерски спорт посебно су драгоцјени. Шампиони некада нису настајали у савременим камповима и великим спортским школама, већ на импровизованим теренима. Готово сваки Пљевљак који је истински пратио спорт може набројати суграђане за које је вјерује да су, уз нешто више среће или повољније околности, могли достићи олимпијску норму или обући дрес репрезентације. Војкан је писао управо о тим људима, чувајући сјећање на њихове таленте и снове као дио заједничког искуства града.
Својим текстовима настојао је сачувати дух града, његове људе и вријеме које их је обликовало. Ако је понекад и идеализовао прошлост, чинио је то из дубоке привржености Пљевљима, Пљевљацима и својим корјенима. Тешко је замислити да ће убудуће неко о Пљевљима писати с таквом енергијом и посвећеношћу. Зато дјело Војкана Бојовића остаје трајни дио колективног памћења града и један од његових драгоцјених свједока.
