Предсједник Уједињене Црне Горе Горан Даниловић у новом ауторском тексту осврнуо се на односе међу српским политичким партијама у Црној Гори.
Ауторски текст Горана Даниловића, под називом „И за договор и за одговор“, преносимо интегрално.
„Докле год српске политичке партије не схвате да је свака међусобна свађа и политичка туча погубна и да одлаже рјешавање за нас горућих проблема, и то на дуги рок, Срби у Црној Гори се не могу надати да ће брзо сванути другачији дан.
Свађе су нас коштале прескупо—политике би потом лутале до крајности, а национални интерес бивао би заборављан и затрпан под шутом међусрпских обрачуна. Нова герација српских политичара почињала би сваки пут наново и то не од почетка него поиздаље, са ранијег недовршеног краја.
Свако од нас, са животним и политичким искуством, морао је коначно научити да смо у свађама недопустиво лични, да мржња разара сваку наду, да смо једни другима трајнији непријатељи него што смо истрајни у сународничом прећутном разумијевању; заправо, нама не требају други непријатељи.
Српска политичка и национална мисао застале су када је већина Срба повјеровала да смо побиједили 2020. године, да је прогонима и неправди крај, те да смо рашрафили механизам који је дробио и нас и наша права. То је, међутим, био само доказ да смо као заједница недовршени, да нисмо изградили националне, културне и политичке институције, да српство нисмо дефинисали као историјски код најбољег у трајању, него као шансу да наплатимо вишедеценијско малтретирање настало кроз присиле свих врста, а понајвише, ипак, кроз самопорицање.
Српске политике у Црној Гори, нажалост, нису никада биле разумијевајуће него оруђа међусрпских неспоразума. Наши темељи морају бити у духовности, просвјети и култури, а све остало ће доћи по реду.
Чиме се год бавили то се на крају мора узидати у ово прво; политичко дјелање са смислом , а не као сврха себи. Политика није коначни циљ—бесмислена је ако је тако; политика је оруђе да стигнемо до циља.
Побиједили смо ономад у политичком „боју“, а изгубили потом „за столом“; изгубили или поклонили побједу многим ислуженим кадровима -„прелетачима“, умјесто да отворимо путеве нашим младим људима који нас све мање разумију.
Српском политичком одговору мора претходити српски договор, а онда и прво и друго да унапређујемо пред изазовима који су све већи.
За почетак Српски договор започнимо испруженом руком, а онда да се обавежемо да ћемо у свакој прилици, били у опозицији или на власти, у складу са својом политичком снагом, бескомпромисно бранити права и слободе српског народа; српски језик, српске националне симболе и конститутивност српског народа у Црној Гори. Оно што не може данас не смије значити да не може сјутра – већ сјутра.
Кључне тачке у нашем Договору морају бити искреност и одговорност; а трајна је обавеза да својим одлукама никада не наштетимо Србији и српском народу гдје год живио.
Били или не дио Европске Уније, не треба се ослањати на европске институције него на пријатељске народе у Европи и ван ње који цијене и знају допринос српског народа европској култури и цивилизацији.“
